Prošle godine, veoma me je zabrinuo komentar novinarke koja mi je u toku intervjuisanja napomenula da su joj moji odgovori potpuno neupotrebljivi. Želela je da joj konkretno kažem šta u sobu treba da se stavi i u koje boje da se okreče zidovi da bi se dobro uredio stan. Mogla bih da pomislim da žena nije upućena u tematiku, da ne piše baš za rubriku iz oblasti uređenja enterijera.
Zahvaljujući ovakvim člancima, poplavom slika fotogeničnih delića prostora na Instagramu i Pinterestu, potpuno izvađenih iz konteksta prostora u kome se nalaze i zašto su baš takvi, nije ni čudo što je većina ljudi poslednjih godina profesiju arhitekte enterijera poistovetila sa i “srozala” na dekoratere prostora.
Prinuđenii da poslednje tri nedelje provedemo u svojim domovima, bez stvarne ideje kada će preporuka izolacije prestati da važi, svako od nas može da “oseti” kvalitet prostora u kom živi. Pod ovim, ne mislim na veličinu prostora u kom se nalazimo. Veličina svakako utiče na to kako se osećamo, ali sama po sebi ne znači da je prostor kvalitetniji za boravak.
Nije ni čudo što je većina ljudi profesiju arhitekte enterijera poistovetila sa i “srozala” na dekoratere prostora.
Svaki životni prostor je u neraskidivoj vezi sa okolnom prirodom u kojoj se nalazi. Pri uređenju stambenog prostora, mi arhitekte krećemo od “duha mesta” ( lat. genius loci) jer na prostor utiče njegova orijentacija u odnosu na strane sveta, osvetljenost, buka i dr. Pojednostavljeno, nije važno što je mornarsko plava ove godine in, ukoliko je vaš prostor mračan, ne možete zidove da ofarbate u mornarsko plavo.
Oblik prostorija, veličina i položaj prozora i vrata na zidovima određuju kako prostorije mogu i treba da se organizuju i opreme. Tako na primer, kožne garniture koje fantastično izgledaju u velikom prostoru izložbenog salona vrlo često kada se donesu u stan “progutaju” celu sobu. Uzalud kasnije postavljanje mozaika od ogledala da vizuelno poveća prostor ili luksuznog lustera koji privlači pažnju ako oko garniture morate da se provlačite.
Arhitekta kao nepotrebni trošak
Pre nego što kupe auto, ljudi ga najčešće odvezu u servis na konsultaciju i pregled. I dalje me fascinira da pri kupovini stana, koji je mnogo veća investicija i ređe se menja, ljudi najčešće konsultaciju sa arhitektom smatraju za dodatni, nepotrebni trošak. Za ovakvu nesvesnost bavljenja kvalitetom stambenog prostora jedino objašnjenje pronalazim u dugom nizu godina kada su se stanovi dobijali, te nije postojala mogućnost izbora.
Odgovori kao: “ Ma već sam ja na netu našao šta mi se sviđa, pokazaću stolaru” ne rešavaju ni jedan stvarni problem koji će vas dočekati kada se budete uselili u stan. Zato često viđate trpezarijske stolove koji odlično služe samo jednom godišnje za slavu, centralno postavljeno osvetljenje koje ne odgovara nijednom načinu korišćenja sobe, mesta za kompjutere koji mogu da se koriste samo kad se spuste roletne. To se može uporediti sa situacijom kada vas kod zubara umesto zdravlja vaših zuba interesuje samo koliko možete da izbelite zube. A bol ćete trpeti.
To je kao kada vas kod zubara, umesto zdravlja vaših zuba, interesuje samo koliko možete da izbelite zube. A bol ćete trpeti.
Dok treću nedelju sedimo u stanovima, posledice toga što se stanovi kupuju na osnovu amatersko nacrtanih šema bez stvarnih dimenzija i oblika prostorija ili osnova na kojima je namerno ucrtan nameštaj dimenzija manjih od standardnih polako se uočavaju. Ne mogu da se ne zapitam da li će ljudi početi da pametnije pristupaju izboru životnog prostora. Hoće li posao arhitekte i dalje biti zamenjen brzinskim šarenim vizuelizacijama i atraktivnim fotografijama sa interneta? Ili ćemo mi, arhitekte, dobiti mogućnost da budemo inžinjeri prostora i pomognemo da život provedete u kvalitetnom prostoru. Prostoru koji odgovara prvo vašim potrebama, pa tek onda prezentovanju na društvenim mrežama. Bez ponovne potrebe da služe kao karantin, nadam se.
Piše: Svetlana Mojić Džakula, Salt & Water
Odlican tekst. Bravo
Odličan tekst. Gađa važnu, a zapostavljenu, temu.
Kao neko ko se bavi investicijama u građevinarstvu, često svojim klijentima, kupcima nekretnina, kažem da “prodajem rešenja, ne kvadrate”. Na taj način želim da im skrenem pažnju da stan nije “neki broj kvadrata”, već skup primenjenih prostornih rešenja. Stan od, npr. 72 kvadrata ne mora nužno biti bolji od onoga od 67, važnija je struktura i način organizacije prostora.
Mali broj kupaca ima svest o položaju u odnosu na strane sveta, uglavnom se sve svodi na “ulične” i “dvorišne” stanove. Glavna informacija o stanu je cena kvadrata, što je vrlo pogrešno. Često niža cena kvadrata “povuče” kupca ka lošem izboru.
Mislim da takvo stanje dolazi iz činjenice da veliki broj kupaca ne kupuje stan u kom će da živi, primarna namena je rentiranje. A tu se lakše prave kompromisi.
I sam bi verovatno mogao da napišem tekst na temu “pogrešni razlozi za kupovinu i nekupovinu stanova”. Pomenuću samo jedan koji mi je sada pao na pamet. Kupac ima stari ormar, određenih dimenzija, ne sećam se tačnih dimenzija, samo da je ogroman. Uslov je da on može da stane u spavaću sobu stana. I da stan ima dve spacaće sobe. Tačka. Strane sveta, oblik prostorija – nebitno. Znači – da ne bi žrtvovao ormar koji je odavno “odradio svoje”, žrtvovaće ogromnu količinu novca za stan koji mu možda ni po čemu ne odgovara…
Jasno je da su takvi kupci udaljeni od angažmana dizajnera enterijera ko “Zemlja od Sunca”…