A rhitektura je postavljena isključivo kao platforma na kojoj se dalje odvija život, budući da ista baza uvezuje dva programski različita segmenta.
Na 44. izdanju Salona arhitekture, koji je tokom aprila održan u Muzeju primenjene umetnosti, nagrada u kategoriji Enterijer pripala je Milici Tasić i Staši Radmilović Diklić za uređenje prodavnice ručno izrađenog porcelanskog posuđa Boya Porcelain u Carigradskoj ulici u Beogradu.
Tim povodom, portal Gradnja.rs porazgovarao je s osnivačicom studija Situacije, arhitektkinjom Milicom Tasić, koja je tom prilikom iscrpno predstavila nagrađeni projekat.
Poligon učenja i rasta u Zetskoj ulici
Saradnja studija Situcajie sa Boyom porcelain traje od 2016. godine, odnosno od inicijalnog ateljea u Zetskoj ulici, pešačkoj zoni nadomak Skadarlije.
Tasić navodi da je do projekta novog enterijera došlo spontano, organski, u trenutku kada je Boya fizički, ali i konceptualno, nadrasla svoj prvi prostor.
Zetska ulica je, dodaje, bila poligon učenja i rasta, ali takođe i eksperimenta – u prostoru od 45 m2 bila je organizovana celokupna proizvodnja i prodaja, tako da je kupac bio i neposredni svedok kreiranja.
Mirni, gotovo teatralni prostor kupovine dolazi kao logičan nastavak dinamičnog, glasnog života proizvodnje.
“Iako je prelazak u novu fazu poslovanja mogao da znači omasovljivanje proizvodnje, Boya se usmerila ka pronalaženju načina da eksperiment Zetske prevedemo u stabilan proizvodno-prodajni sistem. Dakle, unutar jednog prostora zaokružiti put porcelana od sirovine do umetničkog, ručno izrađenog upotrebnog proizvoda” – objašnjava Tasić i dodaje:
“Jasno je da proizvodi Boye ne postoje bez ruku, od onih koje su ga formirale kroz niz različitih faza do onih koje će ga koristiti. U tom prenošenju iz ruke u ruku, mirni, gotovo teatralni prostor kupovine dolazi kao logičan nastavak dinamičnog, glasnog života proizvodnje” – navodi sagovornica Gradnje.
Uzajamno poverenje rezultiralo opštom sinergijom
Klijent je, kako kaže, u proces uneo filozofiju svog brenda, širu od same proizvodne delatnosti, a arhitektama je prepušteno da je pretvaraju u prostor.
„Dokle god istu ideju slobodno sprovodimo svako svojim sredstvima, ta vrsta prepuštanja i uzajamnog poverenja uvek rezultira opštom sinergijom“ – objašnjava Tasić i dodaje:
„Lepota porcelana je u njegovoj dvostrukoj prirodi. On je koliko umetnička, tolika i egzaktna zanatska disciplina. Projektovanje prostora podrazumevalo je istu razinu. Kretati se u normama i iz njih razvijati slobodu“ – navodi ona.
Tako je, napominje, arhitektura postavljena isključivo kao platforma na kojoj se dalje odvija život, jer ne postoji vizuelno razgraničavanje prostora, već ista baza uvezuje dva programski različita segmenta.
Radnje se nadovezuju prirodno, bez ikakvih ukrštanja putanja, nalik profesionalnoj restoranskoj kuhinji.
Proizvodni segment organizovan je maksimalno funkcionalno.
„Radnje se nadovezuju prirodno, bez ikakvih ukrštanja putanja, nalik profesionalnoj restoranskoj kuhinji. Sa druge strane, u prodajnom prostoru razigranost donosi tek prodajni predmet i sami korisnici“ – kaže Tasić.
Dodaje da se ceo prostor može posmatrati i kroz planove. Prvi, prezentacioni, jedini u dvostrukoj visini, predstavlja suštinski ishod celog procesa i sponu svih segmenata.
Sledeći plan u prizemlju je prodajni, dok je u poslednjem prostor namenjen sastancima i administraciji. Paralelno, na povučenoj galeriji se odvijaju proizvodnja i radionice.
Prevazilaženje granice unutrašnjeg prostora
Program je formiran pre samog fizičkog prostora, a lokal u Carigradskoj 7 bio je trenutak prepoznavanja, pronalaženja doma. Prostorna organizacija lokala potvrdila je osnovnu podelu programa – proizvodi se na galeriji, prezentuje u prizemlju.
Sa druge strane, otvaranje lokala portalima pozicioniranim celom površinom fasade ka Carigradskoj ulici unapredilo je kvalitet koji su autorke inicijalno planirale na nivou enterijera.
„Neposrednija, otvorena komunikacija prevazišla je granicu unutrašnjeg prostora. Spontano je počelo da se komunicira sa ulicom, slobodno može da se kaže i gradom“ – ističe Tasić.
U formiranju prodajnog prostora tragalo se za prirodom okupljanja, bliskosti, ali i usporavanja, posvećivanja sebi.
Inspiracija za prostor pratila je inspiraciju brenda.
„Nesumnjivo da nam je svima polazni resurs sama priroda materijala – toplota, snaga, istovremeno i krhkost. Međutim, Boya porcelain kroz svoj umetničko-zanatski pristup produbljuje i temu svakodnevice, posebnih rituala, jutarnjih kafa, svadbene večere“ – objašnjava sagovornica Gradnje.
Iskustvo kupovine posmatrano je kao otvoreno polje u kojem je svakome ostavljen prostor da se prepozna ili otkrije nešto novo u vezi sebe.
„Jasno je da to nije moguće učiniti između klasičnih rafova. U formiranju prodajnog prostora tragalo se za prirodom okupljanja, bliskosti, ali i usporavanja, posvećivanja sebi. Težilo se prostoru u kojem kupac već pri prvom ulasku oseća pripadnost i slobodu da istražuje“ – ističe Tasić.
Porcelan kao platno za novu boju
Kako dalje navodi, komuniciranje bojom možda je najintuitivniji vid prostornog komuniciranja emocijama, te upravo zbog toga ona i jeste osnovno sredstvo ovog projekta.
Monohromatska paleta formirana je oko prirodnog tona, boje okarakterisane kao “nude”, a već sam naziv govori o njenoj ogoljenoj, ljudskoj dimenziji.
„Obojen prezentacioni prostor, isto kao i ruke, stoji kao podloga belini porcelanskih formi, a porcelan je dalje postavljen kao platno za novu boju. Sa druge strane, boja elemenata i zidova u proizvodnom delu, poput lakmus papira, notira ono što standardni beli proizvodni prostori pokušavaju da anuliraju i sterilizuju – realan, dinamičan, često prašnjav i umazan radni proces. I tu opet, ruke i prostor izgledaju identično“, kaže Tasić za Gradnju.
U ovom zemljanom matriksu materijali ostavljeni u naturu iznova podvlače dvostruku prirodu projekta.
Spektrom različitih materijala taktilnost porcelana prevedena je i na sam prostor. Najveći broj elemenata završno je tretiran bojom – od fleksibilnih pregrada u vidu zavesa, perforiranih metalnih ograda-polica, do komada masivnog nameštaja slobodno raspoređenog u prostoru.
U ovom “nude”– zemljanom matriksu, objašnjava dalje Tasić, materijali ostavljeni u naturu iznova podvlače dvostruku prirodu projekta.
Kako u proizvodnom tako i u prezentacionom segmentu preklopljeni su industrijski mikrocementni pod i akcenti u masivu hrasta, štofu, tkanini.
Širok spektar rasvetnih tela
Rasveta je u ovom projektu grupisana u celine različitog karaktera, što otvara mogućnost različitih scenarija korišćenja. U slojevitoj svetlosnoj slici sve vreme se vodilo računa između obavezne funkcionalnosti i prostornih akcentovanja.
Pored opšte rasvete kojom je obuhvaćen ceo prostor, posebna pažnja bila je na adekvatnom radnom svetlu, kao i na prezentacionom svetlu. Tako je primenjen širok spektar rasvetnih tela – od spot svetala i reflektora do krajnje ambijentalne, trpezarijske rasvete.
Jedini dominantan enterijerski detalj je ručno izrađeni porcelanski predmet.
Sagovornica Gradnje smatra da je jedini dominantan enterijerski detalj ručno izrađeni porcelanski predmet.
„Naš trud je bio usmeren u tom smeru. Svaki arhitektonski element u prezentacionom prostoru pažljivo je kreiran kako bi bio tek podloga za niz različitih predmeta koji će na njemu smenjivati“, kaže Tasić.
U toj otvorenosti, dodaje, došlo je i do realizacije autorske umetničke instalacije Boye porcelain na arhitektonskom stubu u ulaznoj zoni, što je u prostoru rasterećenom krutih definicija dobrodošla intervencija.
Pažljivo tumačenje svih elemenata
Izazov u projektovanju bio je usmeren na modifikaciju prodajnog prostora i iskustva kupovine od generičkog ka ličnom prostoru, objašnjava sagovornica Gradnje.
Bez upadanja u zamku simuliranja postojećih kućnih ambijenata, nijedan element ove zajedničke (društvene) trpezarije, odnosno dnevne sobe, nije doslovno preuzet već pažljivo protumačen, navodi Tasić.
„Dva elementa su posebno važna: sto za kojim sedimo upućeni jedni na druge i polica na kojoj ćemo odložiti ono što nam je najdragocenije“, dodaje ona.
Novo promišljanje već poznatog enterijerskog elementa donelo je i njegovo novo tumačenje.
Kako naglašava, upravo polica koja se proteže kroz dve etaže ponela je možda i najvažniju, prostornu i konceptualnu ulogu – ujedinjujući element celog procesa.
To se, dodaje sagovornica Gradnje, odrazilo u njenim dimenzijama, konstrukciji, boji, svetlosnom tretmanu, tretmanu zida uz koji je naslonjena.
„Realizovanje police kao stabilnog i pristupačnog elementa u punoj visini iziskivalo je posebna tehnička rešenja ukrućenja i mobilnih integrisanih penjalica. Tako je novo promišljanje već poznatog enterijerskog elementa donelo i njegovo novo tumačenje“ – kaže na kraju Milica Tasić.
Foto-galerija
Fotografije: Lumina Images
